Јоб
7:1 Зар не постоји одређено време за човека на земљи? нису ни његови дани
као дани најамника?
7:2 Као што слуга жарко жели сенку, и као најамник гледа
за награду за свој рад:
7:3 Тако да имам месеце таштине, а ноћи су досадне
именован за мене.
7:4 Кад легнем, кажем: Кад ћу устати, и ноћи прође? и ја
пун сам бацања тамо-амо до зоре дана.
7:5 Моје тело је обучено у црве и грудве прашине; моја кожа је сломљена, и
постати одвратан.
7:6 Моји дани су бржи од ткачког шатла, и троше се без наде.
7:7 О запамти да је мој живот ветар: моје око неће више видети добро.
7:8 Око онога који ме је видео више ме неће видети: твоје су очи
на мене, а нисам.
7:9 Као што се облак нестаје и нестаје, тако ко сиђе у
гроб више неће изаћи.
7:10 Неће се више враћати кући својој, нити ће га место његово познавати
више.
7:11 Зато нећу суздржати своја уста; говорићу у муци својој
дух; Жалићу се у горчини душе.
7:12 Јесам ли ја море или кит, да ме чуваш?
7:13 Кад кажем, мој кревет ће ме утешити, мој кауч ће ублажити моју жалбу;
7:14 Онда ме плашиш сновима, и плашиш ме визијама:
7:15 Тако да душа моја бира дављење и смрт радије него мој живот.
7:16 Мрзим то; Не бих живео увек: пусти ме; јер су моји дани
таштина.
7:17 Шта је човек, да га величаш? и да треба
ставио своје срце на њега?
7:18 И да га посећујеш сваког јутра, и сваки пут га искушаваш
момент?
7:19 Докле нећеш отићи од мене, нити ме оставити на миру док не прогутам
низ моју пљувачку?
7:20 Сагрешио сам; шта да ти учиним, чувару људи? зашто
поставио си ме као жиг на себе, па сам му на терет
себе?
7:21 И зашто не опростиш мој преступ, и не одузмеш моје
безакоње? јер ћу сада спавати у праху; а ти ћеш ме тражити унутра
јутро, али ме неће бити.