Јоб 7:1 Зар не постоји одређено време за човека на земљи? нису ни његови дани као дани најамника? 7:2 Као што слуга жарко жели сенку, и као најамник гледа за награду за свој рад: 7:3 Тако да имам месеце таштине, а ноћи су досадне именован за мене. 7:4 Кад легнем, кажем: Кад ћу устати, и ноћи прође? и ја пун сам бацања тамо-амо до зоре дана. 7:5 Моје тело је обучено у црве и грудве прашине; моја кожа је сломљена, и постати одвратан. 7:6 Моји дани су бржи од ткачког шатла, и троше се без наде. 7:7 О запамти да је мој живот ветар: моје око неће више видети добро. 7:8 Око онога који ме је видео више ме неће видети: твоје су очи на мене, а нисам. 7:9 Као што се облак нестаје и нестаје, тако ко сиђе у гроб више неће изаћи. 7:10 Неће се више враћати кући својој, нити ће га место његово познавати више. 7:11 Зато нећу суздржати своја уста; говорићу у муци својој дух; Жалићу се у горчини душе. 7:12 Јесам ли ја море или кит, да ме чуваш? 7:13 Кад кажем, мој кревет ће ме утешити, мој кауч ће ублажити моју жалбу; 7:14 Онда ме плашиш сновима, и плашиш ме визијама: 7:15 Тако да душа моја бира дављење и смрт радије него мој живот. 7:16 Мрзим то; Не бих живео увек: пусти ме; јер су моји дани таштина. 7:17 Шта је човек, да га величаш? и да треба ставио своје срце на њега? 7:18 И да га посећујеш сваког јутра, и сваки пут га искушаваш момент? 7:19 Докле нећеш отићи од мене, нити ме оставити на миру док не прогутам низ моју пљувачку? 7:20 Сагрешио сам; шта да ти учиним, чувару људи? зашто поставио си ме као жиг на себе, па сам му на терет себе? 7:21 И зашто не опростиш мој преступ, и не одузмеш моје безакоње? јер ћу сада спавати у праху; а ти ћеш ме тражити унутра јутро, али ме неће бити.