1. Коринћанима
13:1 Иако говорим језицима људским и анђеоским, а нисам
милосрђа, постао сам као мјед која зве, или кимвал који звецка.
13:2 И иако имам дар пророштва и разумем све мистерије,
и све знање; и премда имам сву веру, да бих могао уклонити
планине, а милостиње немам, ја сам ништа.
13:3 И иако дајем сву своју имовину да нахраним сиромашне, и иако дајем своје
тело да се спали, а љубави нема, ништа ми не користи.
13:4 Милосрђе дуго трпи и љубазно је; доброчинство не завиди; доброчинство
не хвали се, не надима се,
13:5 Не понаша се непристојно, не тражи своје, није лако
изазван, не мисли на зло;
13:6 Не радује се безакоњу, него се радује истини;
13:7 Све подноси, свему верује, свему се нада, трпи
све ствари.
13:8 Љубав никада не престаје;
ако има језика, престаће; да ли има знања,
нестаће.
13:9 Јер делимично знамо и делимично пророкујемо.
13:10 Али када дође оно што је савршено, онда ће оно што је делимично доћи
бити уклоњен.
13:11 Кад сам био дете, говорио сам као дете, разумео сам као дете, ја
мислио као дете: али кад сам постао човек, одбацио сам детињасте ствари.
13:12 За сада видимо кроз стакло, мрачно; али тада лицем у лице: сада ја
знати делимично; али тада ћу знати као што сам познат.
13:13 И сада остају вера, нада, љубав, ово троје; али највећи од
ово је доброчинство.